Likovne kritike

Petlovi Pavela Hajke

Središnji motiv umetničkog kosmosa Pavela Hajke je petao. To je stari i poznati motiv sa veoma bogatom simbolikom, prisutan u mitskoj tradiciji svih kontinenata u raznim semantičkim varijantama, iako dominira nekoliko značenja ovog simbola.

Petao je, u narodnom predanju mnogih naroda, ptica Sunca i vesnik svetlosti. To je solarna ptica, koja svojim kukurekanjem oglašava dolazak svetlosti i rađanje novog dana, terajući demone noći. Ujedno, on je i izrazito muški simbol, što Pavel Hajko maksimalno koristi, ovaploćujući u petlu muški princip svoga bipolarnog umetničkog sveta. Hajkin petao je agresivan kada čuva svoje područje i uvek spreman za parenje. Upravo ove osobine petla, kao tradicionalnog simbola, u svom stvara­laštvu ističe Pavel Hajko.

Zahvaljujući mašti, Pavel Hajko je tokom vremena uspeo da bogatu simboliku petla izdiferencira i suzi. Na taj način je izbegao moguću interpretaciju svojih petlova u širokom seman­tičkom spektru a petla ističe jedino kao ovaploćenje muškog kosmičkog principa. Hajkin petao je, dakle, demon plodnosti, odnosno falusni simbol, slično kao što je to, u umetničkom kosmosu Martina Jonaša, klip kukuruza. Zato je Pavel Hajko -kanališući bogatu simboliku petla u jednom pravcu – odlučio da svoje petlove i vizuelno transformiše u čudovišne petlove -faluse. Hajkini petlovi su, dakle, ovaploćenje polne požude i netrpeljivosti.

Iako je dominantno značenje petla kao simbola (vesnik svetlosti, solarna ptica, simbol Isusa) u narodnoj tradiciji raznih naroda pozitivno, u hrišćanskom srednjem veku na­staje i negativno značenje ovog simbola. Ne govori se bez razloga da mlade muškarce muči petao-demon a poznate su i mnoge magijske radnje u vezi sa petlom, koje imaju pozi­tivno seksualno dejstvo. Postojalo je verovanje da konzumi­ranje semenika petla ima erotsko delovanje i da će žene, kada ih pojedu, roditi dečake i sl. Sem toga, Hajkini petlovi kao da imaju nešto zajedničko sa, u prošlosti izmaštanim, čudovišnim životinjama, petlovima-zmajevima, odnosno baziliskom, koji je na svet došao tako što se, navodno, izlegao iz jajeta na kome je ležala otrovna žaba krastača. Bazilisk je, u hrišćanskoj tradiciji, bio simbol raskoši, jednog od smrtnih grehova.

Upravo navedene osobine petla kao tradicionalnog simbola ističe Pavel Hajko u svom stvaralaštvu. U prednjem planu nje­govih slika su, uvek, petlovi a fon obično čini zagonetan ali ipak idiličan krajolik sa seocetom i crkvenim tornjem u daljini. I baš to je drugi pol Hajkinog umetničkog kosmosa – ženski princip, statičan i zemljani.

U ravničarskom pejzažu – na Hajkinim slikama – iz zemlje vire primamljive obline ženskog tela. Radi se, dakle, o perso­nifikaciji plodne ravničarske zemlje, koja daje život zahvalju­jući ljubavi i muškom principu – petlu.

Pavel Hajko se razradom sopstvene autentične likovne poetike svrstao u onaj mali broj kovačičkih slikara, koji su u svom stvaralaštvu prevazišli okvire čiste imitacije idealizovane stvarnosti i, zahvaljujući svojoj mašti, izgradili vlastiti umetnički svet, jedinstven i neponovljiv.

Vladimir Valenćik

Tamo gde petao ne peva nema ni ljudi

Na koji način je svanjivala zora dok petlova nije bilo? Svaki dan bi ljudi odlazili po jutro na najbliže brdo, kaže slovačka narodna priča MAČAK, PETAO I BATINA. Dan bi donosili na leđima, sve dok im najstariji od trojice braće nije prodao pticu što dan priziva – petla.

TAMO GDE PETAO NE PEVA NEMA NI LJUDI, kaže srpska poslovica. Prisustvo petla u našim domovima nam je već toliko uobičajeno da čak i ne razmišljamo o njegovoj bogatoj simbolici, koja zadire duboko u prošlost. Na primer, u Indiji, odakle potiču ove ptice, petao je atribut sunčeve energije. U japanskoj mitologiji njegovo pevanje mami božicu Amaterasu da izađe iz pećine, u grčkoj mitologiji petao pripada bogovima sunca Diovi i Apolonu, ali i lunarnim boginjama Leti i Artemidi. Čak je i među starim orijentalnim božanstvima bio simbol Atisa, solarnog boga, koji je umro i ustao iz mrtvih. U nordijskim legendama on predstavlja simbol vojne budnosti, jer sa jasena, drva života, najavljuje dolazak neprijatelja.

Severnoamerički Pueblo Indijanci veruju da nam je Sunce ostavilo petlove da bi nas budili. U biblijskoj mitologiji, petao predstavlja i Hrista – zajedno sa orlom i jagnjetom ističe njegovu solarnu simboliku – svetlost i vaskrsenje. U Knjizi o Jobu znak je Božje mudrosti, u Jevanđeljima po Mateju i Marku predstavlja budnost i spremnost („Stražite dakle, jer ne znate kada će doći gospodar od kuće, ili u veče, ili u ponoći ili u pijetle ili u jutru“ i „…noćas, dok pijetao ne zapjeva, tri puta ćeš me se odreći ), podseća na izdaju i pokajanje apostola Petra, kao i muku Isusa. U penju starih Slavena petao je bio demonsko stvorenje, posvećeno Svarogu, bogu svetlosti ili Sunca.
Sva demonska bića noći navodno su se sakrila čim je petao zapevao, kazuje srpska narodna religija. Inače, srpska mitologija ima niz kontradiktornih poimanja petla: uopšteno se ova ptica smatra čuvarom, pa se na primer, žrtvuje prilikom izgradnje kuće, za dobro celog sela, ili se prilikom useljenja petao prvi unosio u novo prebivalište, da bi ukućani bili budni i veseli kao on. U srpskim svadbenim običajima i agrarnim obredima, petao je bio simbol plodnosti – njegovom krvlju se na primer, prskalo seme pre setve, ili na kraju žetve i vršidbe petao se žrtvovao i takođe (ritualno) pojeto.

U pagansko vreme se verovalo, da na nebu živi beli petao, kralj svih petlova, koji se oglašavaju tu dole nakon svog nebeskog vladara, kasnije je to hrišćanstvo zamenilo varijantom da petlovi na zemlji pevaju na Božju zapoved baš kao što anđeli pevaju na nebu.
Petao se relativno često pojavljuje i u slovačkim narodnim bajkama, bilo kao pomoćnik na strani dobra, ili kao najavljivač dana. Takođe se pojavljuje u izrekama, poslovicama i frazama, gde takođe ima simboličku funkciju (Dva petla u jednom dvorištu ne mogu da se podnesu, Gde lisica spava, čuvaj se, petao, Zapalio se poput petla).

Raznoliko prisustvo petla u mitološkim, religijskim i folklornim sistemima pratila je i odgovarajuća umetnička produkcija, koju je, naravno, uslovljavala. U savremenoj likovnoj umetnosti višeslojni simbolizam petla se gubio, pošto su iz naše svesti isčezavali demoni noći, koje je teralo pevanje petla. Napokon, nevina umetnost je vratila ovu pticu – u kolektivnoj svesti ljudi, odakle inače potiču slikari naivci, najduže su se sačuvali otisci vekova. Neki umetnici naive petla su odabrali za svoju centralnu temu, premeštajući težište iz magije u nivo simboliziranog erotizma i instinktivnosti.

MOJI PETLOVI svrstavaju Pavela Hajku među zaštitnike tradicije ovog bogatog motiva, a istovremeno uvode novi razvojni period i novu tehniku u bogat slikarev opus. Međutim, bliže su estetici ružnog nego onoj ljubavi na prvi pogled, na koju smo se već u naivi navikli. To im, naravno, ne umanjuje njihovu umetničku vrednost. Naprotiv. Ovde je sve naizgled tu i naizgled je u redu: i poznati pejzaž s čipkom grana, i idilične kućice, samo s gospodarom onog prostora – sa petlom – kao da nešto nije u redu. Mršav, sa očerupanim grlom i naježen, više liči na umornog vojnika koji je sve probao i sve video. Ali istovremeno, odlučan i nepokolebljiv, ptica koja je sletela i na sam Mesec, takav petao kao da najavljuje novo jutro. Poželeli bismo da i nama i autoru.

Tomaš Čelovski

Erotika i mitsko selo Kovačica slikara Pavela Hajke

Postoji jedno selo, negde na planeti, koje po mnogim svojim karakteristikama liči na banatsko selo Kovačica, pa čak ima i isto ime. To selo u mnogim svojim delovima poseduje slične osobine, ima skoro istovetnu crkvu, oko nje u redu poređane istovetne kuće, slična polja, rastinje i drveće, ljude i životinje, ali, u mnogo čemu, poseduje drugačiju atmosferu, drugačije boje, drugačiji ritam. Tim selom suvereno vlada gigantski petao, moćna ptica jarkih boja, jakog tela, udova i vrata, rascvetane snažne kreste i još moćnijeg glasa, kojim budi stanovnike, poziva ih da proslave život, lepotu i plodnost, koji su svugde oko njih. Tim  glasom on poziva i na dvoboj, objavljuje svoje muške pobede, demonstrira svoju nadmoć. Ponekad petla, ipak možda nekad preterano samouverenog, pobede ljudi, žene, vežu ga, ubiju, čak i razapnu na krst, ali je jedno sigurno: on je glavna ličnost, on je u centru svih događanja i svih stvari, oko njega se sve vrti. To virtuelno selo Kovačica, po načinu svog ustanovljenja veoma slično mitskom selu Makondu, iz maštovitog romana Gabrijela Garsije Markesa “ Sto godina samoće”, živi u delu slikara Pavela Hajka, verovatno najboljeg i najoriginalnijeg živog predstavnika kovačičke naive, slikara u najboljim godinama, ali dovoljne životne i umetničke zrelosti, razrađenog stila i osobenog stvaralačkog jezika i filozofije, da predstavlja čvrst most između naivnog slikarstva Kovačice u prošlosti i likovnog stvaralaštva u budućnosti.

Pavel Hajko ( 1952. ) je rođen u selu Kovačici, oazi Slovaka u Banatu, selu osobenom po mnogo čemu, ali od šezdesetih godina pa do danas, planetarno poznatom po svom razvijenom i originalnom naivnom slikarstvu. Imao je sreću da u ranoj mladosti slikarstvo uči od jednog od najboljih slikara naive iz Kovačice Martina Jonaša, od koga je delimično nasledio originalnost u pristupu temi, ali i preuzeo neke simbole plodnosti na svojim slikama: klip kukuruza i bundevu. I, možda je, od njega naučio komunikaciju sa nebom. Sve ostalo što može da se vidi na njegovim slikama je originalno i samo njegovo, ili dovoljno neupućeni posmatrač druge uticaje ne može da prepozna – jer je Hajko jedan od obrazovanijih slikara naivaca iz Kovačice ( završio je srednju stolarsku zanatsku školu i mnogo čitao ).

Ono što Hajka značajno izdvaja od drugih slikara naive, ne samo iz Kovačice i sa teritorije bivše Jugoslavije, nego mnogo šire, je njegova posvećenost erotici, kao jednoj od glavnih tema svoga rada. Naivu, to važi za većinu slikara te orijentacije u svetu, karakteriše dečiji, skoro nevini, pristup životu. Erotike u naivnom slikarstvu, u njenom pravom smislu, skoro da nema, ili je dobro prikrivena. Petao je na Hajkove slike “doleteo” 1975. godine, a negde tada je slikar, mladić u punoj snazi, počeo da se bavi erotikom kao načinom da izrazi sopstveni temperament, ali i da saopšti ona univerzalna osećanja i nagone, koje poseduje svaki čovek.  

Prva reakcija posmatrača, naviklog na idilični prikaz života u Kovačici Zuzane Halupove, njenih prethodnika i sledbenica, sigurno je želja da šakama prekrije oči i od njih sakrije prizore nagog ženskog tela, prizore telesne ljubavi, pa i neke vrste sladostrašća i egzibicioniozma, na slikama Pavela Hajka. Ali, čak i onaj ko je možda to učinio ( a takvi su verovatno retki ) vrlo brzo će razmaknuti prste ili potpuno skloniti šake, da sebi omogući pogled na jedan potpuno novi, maštoviti umetnički svet, koji je isto toliko živ i stvaran kao i prizori seoskih običaja i dečijih igara kod drugih slikara.

Pavel Hajko slika eksplicitne scene seksa, viđene ili zamišljene, svet ljudskog često zaklonjenog života, koji on izbacuje u centar radnje, na livadu, na poljanu, u prirodu. Nage ženske obline svugde gde se okrenemo, često prikrivene u naslagama snega ili prevojima zemljišta, seoske vile, rečne nimfe, devojke, žene, u svakodnevnom poslu, ili samo u šetnji, u najneobičnijim situacijama – predstavljaju apoteozu ženskoj lepoti i onome zbog čega je ona stvorena, seksu kao načinu postizanja vrhunskog zadovoljstva, ali i načinu da se ostvari plodnost i tako produži život – do večnosti.

Slikar pokazuje neverovatni smisao za humorističku grotesku, prošaranu elementima fantastike, koja ponekad izgleda kao da je preneta iz stvaralaštva Salvadora Dalija, ali većinom ima originalne karakteristike. Sklonost igri, skoro šali, navodi autora da junake svojih slika stavlja u neverovatne situacije ( posmatranje porno snimaka na TV ekranu u prirodi, uz samozadovoljavanje, ili pripremu za ljubavni čin; voajerizam svih vrsta, u koga su, čak, uključene i životinje ), a svugde je neodvojivi učesnik kočoperni petao, posmatrač ili učesnik u seksu, pravim orgijama, demonstracijama seksualnosti i muške snage, u kojima partner može da mu bude prelepa naga devojka, ali, uz posredovanje klipa kukuruza, kao jednog od simbola falusa, i neka raskošna bundeva. Kako da se protumači taj odnos petla i devojaka, ako ne kao kovačička verzija Lede i labuda?

Erotski prizori Pavela Hajka nikako nisu ni blizu granice pornografije, koju je vrlo lako preći kada se bavite erotikom. Naprotiv, Hajko pokazuje neverovatnu prisebnost i osećaj za meru, kada od onoga od čega bi drugi napravili prostotu, uz pomoć maštovitih detalja, načini demonstraciju svoje komunikacije sa univerzumom. Njegove slike nisu jednostavne, jer on ima smisao za detalj, za priču, a većina njegovih slika ima mnogo sporednih epizoda ( tako čestih kod japanskih slikara erotskih grafika šunga iz kasnog Srednjeg veka ), tako da predstavljaju dobro odmerene kompozicije.

Pavel Hajko kao da namerno pokazuje svoju nesklonost ka idealizovanju prošlosti, toliko prisutnu kod drugih kovačičkih slikara. Na njegovim slikama ima mitologije, ali neke u širem značenju, a rodno selo koje pokazuje je baš ono u kome živi – uz, naravno, dodatke iz svoje mašte. U tom selu živi i petao, razmetljivi gospodar, seoski kavgadžija, superpotentni vladalac ženskim telima, simbol svega što je muško, snažno, erotsko, životno, svetlo, jasno, moćno. Petao komunicira sa nebom i posebnim božanskim izvorima svetlosti, on komunicira sa beskrajnim prostorom, bori se sa drugima za prevlast, stiže do meseca, vrhova krive kule u Pizi i Ajfelove kule u Parizu. On je svugde i bez njega se ništa ne može, a kad se iz mnogih uglova bolje zagleda, shvati se da je petao ustvari simbolični autoportret samog slikara, deo njega samog.

Dragan Milenković

HAJKO

U Kovačici nema više Jonaša i Halupove. Na upražnjeni tron u prestonici naše slikarske naive došao je Pavel Hajko.

Osobenost ovog novog slikarskog suverena najlakše je istaći ukazivanjem na sadržinu prizora njegove slike, na dominantnu figuru petla, na njegovu poetičku i mitsku simboliku. Ali, jednako je važno i na Hajkov osobeni način slikanja.

Tu se potvrđuje poznata izreka da je u umetnosti, kao i van nje, stil sinonim čoveka. Od svojih slikarskih meštana i komšija, Hajko se razlikuje po temperamentu. Uobičajenu pitominu, tihost i smernu mirnoću kojom zrače slike naivnih slikara, kod Hajka zamenjuje naglašena potreba za pokretom, prožeta pritajenim osećanjem napetosti. Taj nemir ne oseća se samo u Hajkovom slikanom prizoru, u naslućenoj drami sukoba petla i lisice kao simbolu borbe dobra i zla, života i smrti. Dramatična je i dinamičnost njegove kompozicije, sazdane od formi nepravilnog oblika, pune naglih „trzaja“ koji žustro sugerišu pokret. Ima nečeg dramatičnog i u Hajkovom koloritu u kome dominiraju vreli tonovi crvene boje u nijansama cinobera i karmina. Najzad, i u Hajkovom slikarskom rukopisu, u produženom, vijugavom potezu njegove četke, oseća se čudno „ubrzanje“ koje dodatno pojačava naznačeni osećaj uznemirenosti.

Ako za Hajkovo „naivno“ slikarstvo upotrebimo izraze kojima se opisuju dela „ozbiljnih“ slikara, mogli bi smo reći da je on pravi ekspresionista među srodnim po naivnosti poetskim realistima.

Februar 2008.
Đorđe Kadijević